Često postavljana pitanja​

Dečija psihoterapija je oblik terapije namenjen deci i adolescentima koji imaju emocionalne, socijalne, ili psihološke poteškoće. To je terapijski pristup koji se fokusira na razumevanje i rešavanje problema koji utiču na dečiji emocionalni i psihološki razvoj.

Deca mogu da se suočavaju sa različitim izazovima i problemima, kao što su anksioznost, depresija, problemi u ponašanju, problemi u školi, gubitak voljene osobe, razvod roditelja, traume ili teškoće u socijalizaciji. Dečija psihoterapija pruža podršku deci da se nose sa tim problemima na konstruktivan način.

U dečijoj psihoterapiji, terapeut koristi različite tehnike i pristupe koji su prilagođeni detetovom uzrastu, razvojnom nivou i potrebama. Terapeut radi sa detetom kroz igru, razgovor, umetnost, priče ili druge aktivnosti koje pomažu detetu da izrazi svoje misli, osećanja i brige na bezbedan način.

Cilj dečije psihoterapije je da pomogne detetu da razvije emocionalne veštine, prevaziđe izazove i razvije pozitivne načine suočavanja sa stresom. Terapeut takođe radi na poboljšanju detetovih socijalnih veština, samopouzdanja i samopoštovanja. Kroz terapiju, dete može da stekne bolje razumevanje sebe i drugih, razvije zdrave odnose i nauči kako da se nosi sa teškoćama u svakodnevnom životu.

Važno je da dečija psihoterapija bude vođena stručnjakom sa iskustvom u radu sa decom i adolescentima. Terapeut će sarađivati sa roditeljima ili starateljima kako bi pružio podršku u tretmanu deteta i pomogao u primeni naučenih veština u svakodnevnom životu.

Dečija psihoterapija pomaže na različite načine. Evo nekoliko načina na koje psihoterapija može biti korisna deci:

Izražavanje i razumevanje emocija: Deca često imaju teškoća u izražavanju svojih emocija ili razumevanju šta osećaju. Psihoterapija pruža siguran prostor gde dete može slobodno izraziti svoje emocije, bilo da su one tuga, bes, strah ili nešto drugo. Terapeut pomaže detetu da razume te emocije i kako da ih konstruktivno izrazi.

Razvoj veština suočavanja: Psihoterapija može naučiti decu nove veštine suočavanja sa izazovima i stresnim situacijama. Terapeut će raditi s detetom na razvijanju strategija za upravljanje anksioznošću, strahovima ili problemima u ponašanju. To može uključivati učenje tehnika relaksacije, disanja ili kognitivnih strategija za promenu negativnih misli.

Rad na traumama: Deca koja su doživela traumatična iskustva mogu se suočiti s emocionalnim posledicama. Psihoterapija može pomoći deci da obrađuju i integrišu traumatične događaje na način koji je siguran i podržavajući. Terapeut će koristiti tehnike poput igre, crtanja ili terapije kroz priče kako bi pomogao detetu da se nosi s traumom.

Poboljšanje socijalnih veština: Deca koja imaju teškoća u uspostavljanju i održavanju socijalnih odnosa mogu imati koristi od psihoterapije. Terapeut će raditi s detetom na razvoju socijalnih veština, kao što su komunikacija, empatija, rešavanje sukoba i uspostavljanje prijateljstava. Kroz uloge igre i različite vežbe, dete može naučiti kako da se bolje poveže s drugima.

Podrška roditeljima: Psihoterapija često uključuje i podršku roditeljima ili starateljima deteta. Terapeut će raditi s roditeljima kako bi im pružio razumevanje detetovih poteškoća i pomogao u primeni naučenih veština kod kuće. To može uključivati savete o roditeljstvu, strategije za upravljanje ponašanjem deteta i podršku u razvijanju zdravog porodičnog okruženja.

Važno je napomenuti da je svako dete jedinstveno i da će terapijski pristup biti prilagođen individualnim potrebama i uzrastu deteta.

Deca svih uzrasta mogu se uključiti u psihoterapiju, pri čemu izbor terapije i pristup zavise od njihovog razvojnog nivoa, specifičnih potreba i razloga zbog kojih se traži terapijska podrška. Evo pregleda uzrasta i tipičnih razloga za koje deca mogu započeti psihoterapiju:

Predškolska deca (3-6 godina): Deca ove dobi mogu se uključiti u terapiju ako imaju poteškoće u razvoju, emocionalne ili socijalne probleme. To mogu biti poteškoće u komunikaciji, agresivno ponašanje, noćne more, teškoće u socijalizaciji, strahovi i sl.

Mlađa osnovnoškolska deca (7-11 godina): Terapija može biti korisna za decu ove dobi koja se suočavaju s problemima kao što su anksioznost, depresija, problemi sa samopouzdanjem, poteškoće u učenju, socijalna izolacija, razvod roditelja ili gubitak voljene osobe.

Starija osnovnoškolska deca (12-14 godina): Terapija može biti od pomoći adolescentima koji se suočavaju sa stresom, problemima u školi, poremećajima raspoloženja, anksioznošću, problemima u društvenim interakcijama, problemima identiteta i samopoštovanja.

Srednjoškolci (15-18 godina): Tinejdžeri često imaju posebne izazove vezane za identitet, seksualnost, pritisak vršnjaka, depresiju, anksioznost, poremećaje ishrane, zloupotrebu supstanci ili poteškoće u školi. Terapija može pomoći adolescentima da se nose s tim izazovima i razviju strategije za prevladavanje.

Važno je napomenuti da ovo su samo opšti okviri, a svako dete je jedinstveno. Odluka o uključivanju deteta u psihoterapiju se donosi na osnovu individualnih potreba i procene stručnjaka

Terapija igrom je oblik psihoterapije koji se primenjuje kod dece na uzrastu od 3 do 12 godina, gde se igra koristi kao osnovni način komunikacije i terapijskog izražavanja. Deca prirodno koriste igru kako bi izražavala svoje misli, osećanja, brige i iskustva. Terapija igrom koristi tu prirodnu sposobnost deteta da se igra kako bi se pružila podrška emocionalnom i psihološkom razvoju.

Terapija igrom se obično sprovodi u specijalno dizajniranom terapijskom prostoru, poznatom kao “igraonica”. U igraonici se nalazi raznovrsan set igračaka, materijala i rekvizita koji omogućavaju detetu da slobodno istražuje, izražava sebe i interaguje s terapeutom.

Tokom terapije igrom, terapeut pruža podršku detetu da igra na način koji odražava njegove unutrašnje procese i poteškoće. Terapeut posmatra detetovu igru, postavlja pitanja, daje naznake i pridružuje se igri na način koji olakšava detetovo izražavanje i razumevanje sebe.

Terapija igrom omogućava detetu da:

Izrazi emocije: Igra omogućava detetu da izrazi i obrađuje svoje emocije na bezbedan način. Na primer, dete može koristiti lutke ili figurice kako bi prikazalo situaciju koja ga muči ili kako bi izrazilo tugu, bes ili strah.

Razvije samopouzdanje: Kroz terapiju igrom, dete ima mogućnost da preuzme kontrolu, donosi odluke i otkriva svoje resurse. Ova iskustva mogu pomoći detetu da izgradi samopouzdanje i osećaj kontrole nad svojim životom.

Istraži odnose i uloge: Dete može koristiti igru kako bi istražilo odnose s drugima, uključujući odnos s terapeutom, članovima porodice ili vršnjacima. Kroz igru, dete može eksperimentisati s različitim ulogama, rešavati sukobe i razvijati veštine socijalne interakcije.

Prevaziđe poteškoće: Terapija igrom može pomoći deci da prevaziđu različite poteškoće, kao što su traume, anksioznost, problemi u ponašanju ili socijalne teškoće. Kroz igru, dete može izražavati svoje strahove, raditi na rešavanju problema i razvijati nove strategije suočavanja.

Važno je napomenuti da terapija igrom zahteva stručnost i obučenost terapeuta.

Uloga roditelja u terapiji igrom je izuzetno važna i ima značajan uticaj na proces terapije i razvoj deteta. Terapija igrom je oblik terapije koji koristi igru kao glavni alat za pružanje podrške deci u emocionalnom, socijalnom i kognitivnom razvoju.

Evo nekoliko ključnih uloga koje roditelji mogu imati u terapiji igrom:

Partner u terapiji: Roditelji su važan deo terapijskog tima i mogu se uključiti kao partneri u terapijskom procesu. Terapeut će raditi sa detetom, ali će takođe pružiti podršku i edukaciju roditeljima kako bi mogli da primenjuju terapijske tehnike i strategije kod kuće.

Opservatori i tumači: Roditelji su najbolji posmatrači i poznaju dete bolje od bilo koga. Mogu primetiti obrasce ponašanja, emocije i reakcije deteta tokom terapije igrom. Njihova uloga je da pruže povratne informacije terapeutu, što pomaže u razumevanju detetovog razvoja i napretka.

Pružanje emocionalne podrške: Terapija igrom često uključuje istraživanje i izražavanje emocija deteta. Roditelji mogu pružiti emocionalnu podršku tako što će biti prisutni, prihvatiti detetove emocije i ohrabrivati ga da ih izrazi. To stvara sigurno okruženje u kojem dete može istraživati svoje emocije i razvijati emocionalnu inteligenciju.

Primena terapijskih tehnika kod kuće: Terapeut će raditi sa detetom na različitim terapijskim tehnikama tokom seansi, ali je važno da roditelji nauče te tehnike i primene ih kod kuće. Na taj način, terapija se može nastaviti i izvan terapijskih seansi, što podržava kontinuitet rada i dalji razvoj deteta.

Promovisanje igre i kreativnosti: Igra je ključni deo terapije igrom, ali je takođe važna i van terapijskog okruženja. Roditelji mogu podržati detetovu igru kod kuće, pružiti prostor i resurse za kreativno izražavanje, i uključiti se u zajedničke igre. To pomaže u jačanju veze između roditelja i deteta, kao i u podsticanju detetovog razvoja.

Ukupno, roditelji igraju ključnu ulogu u terapiji igrom pružajući podršku, aktivno učestvujući u terapijskom procesu i stvarajući sigurno okruženje.

Terapija igrom je efikasan oblik terapije za decu i ima brojne prednosti. Evo nekoliko razloga zašto se terapija igrom smatra efikasnom:

Prirodan jezik dece: Igra je prirodni način na koji deca komuniciraju i izražavaju se. Kroz igru, deca mogu izraziti svoje emocije, istraživati probleme, rešavati konflikte i razvijati veštine socijalizacije. Terapija igrom pruža detetu siguran prostor i slobodu da izrazi ono što oseća i doživljava.

Podstiče razvoj: Igra ima važnu ulogu u razvoju deteta. Kroz terapiju igrom, deca mogu unaprediti motoričke veštine, kognitivne sposobnosti, jezičke veštine, socijalne veštine, kreativnost i samopouzdanje. Terapeut koristi igru kao alat za podršku detetovom celokupnom razvoju.

Emocionalna podrška: Terapija igrom pruža emocionalnu podršku detetu. Kroz igru, deca mogu istražiti i izraziti svoje emocije na bezbedan način. Terapeut je tu da podrži dete u razumevanju i obradi emocija koje doživljava. Ovo može pomoći u smanjenju anksioznosti, depresije i drugih emocionalnih problema.

Odnos sa terapeutom: Terapija igrom omogućava izgradnju pozitivnog odnosa između deteta i terapeuta. Terapeut postaje pouzdan i podržavajući saveznik detetu. Ovaj odnos pomaže detetu da se oseća sigurno i otvoreno izrazi svoje misli i osećanja.

Fleksibilnost i prilagodljivost: Terapija igrom je veoma fleksibilna i može se prilagoditi individualnim potrebama deteta. Terapeut može prilagoditi igru i tehnike terapije u skladu sa detetovim interesima, razvojnim nivoom i specifičnim izazovima koje dete doživljava.

Prema podacima Međunarodnog udruženja za terapiju igrom (Play Therapy International) koje je sprovelo evaluaciju efikasnosti terapije igrom na  10.000 korisnika, između 74% i 83% dece s kojom je terapijski proces sproveden prema međunarodnim standardima ove organizacije pokazuju pozitivnu promenu. Što su teži problemi veći je postotak dece koja pokazuju pozitivnu promenu – 74% za one s blagim/umerenim problemima, 83% za one s težim problemima.

Uzrast deteta takođe utiče na rezultate pokazalo je istraživanje. Što je dete mlađe u trenutku dolaska na terapiju, to je veći procenat  koji pokazuje pozitivnu promenu – 80% na uzrastu od 6 godina, a 71% u na uzrastu od 12 godina. Istraživanja pokazuju da je pomoć pružena neposredno nakon pojave problema najefikasnija. (PTI istraživanje – avgust 2011.)